Објављено на блогу rakija-uglavnom.blogspot.com децембар 2018.

Прва органска ракија – Чедина препеченица

Крај је године и право време да се подсетимо приче о Чедомиру Ђурђевићу из Рађевог Села, борцу за очување српске шљиве пожегаче. У том тексту писали смо о шљивовој препеченици коју смо пробали изнели више него позитивне утиске. Након тога нисмо имали прилике да пробамо ракије Чедомира Ђурђевића, кад, ето, ове године стижу нова изненађења! Поред ракије од шљиве, ту су и две специјалне ракије: траварица и клековача. Чедина траварица је у основи шљивовица јачине 40% с додатком композиције од пет ароматичних биљака, изванредног укуса и уједначеног баланса. Клековача, која заслужује посебну причу, такође је у основи шљивова препеченица оплемењена плодовима клеке, старила у храстовим, али и у клековим бурадима. Три ракијска мускетара за 2018. годину.

Али, да завиримо у личну карту ове дестилерије, шљивову препеченицу, прву органску ракију на тржишту. Одмах да вам кажем, не мора бити од пресудне важности то што ова ракија има налепницу органски производ. Више пута смо се уверили да, ако једнострано истичете важност неког сегмента квалитета ракија (нпр. сорте или да ли је „органска“ или не), онда занемарујете све остало (нпр. сензорне карактеристике). Ипак, Чедина органска ракија од шљиве је, пре свега, изванредног квалитета, па је затим још и органска. Баш тим редом. Још ако знате да су приноси шљива добијених на овај начин за 30% мањи у односу на конвенционалну производњу…

Етикета је дизајнирана на ћирилици, писмено срочена. Јер чика Чеда је дипл.инж. а не, као многи други – дипл.инг. У боци је органска пожегача и ракија од ње, најмање пет година стара, јачине 42% алкохола, а боца запемине 750мл. Ако вам је промакло, обично су боце запремине 700 милилитара. Знате ли колико је 50мл ракије? Велика или мала чашица за ракију? Пуна велика чашица за ракију. Погледајте слику на којој је чаша запремине 170мл.

Мирис је развијен, карактеристичан за сорту. Мирис земље испод четинара. Има довољно храста (бурад су запремине 500 литара), воћних киселина, али и зачина којих ће с годинама бити и више. Укус остаје на непцима сасвим довољно дуго, све ароме (природна, сланкаста ванила!) се појаве и лагано одшетају, а у празној чаши остаје мирис шљива. Изворно рустикална, али и господски нежна, Чедина ракија је истинско завештање. Јер ако бринеш о ракији и она ће, матерински, бринути о теби. Поред неколико несумњиво квалитетних ракија, произведених пре неколико деценија, ово је једна од ретких ракија произведених у овој деценији која показује потенцијал за дуже старење. Дивно пиће за предстојеће зимске дане. Срећна Нова година!

Објављено на блогу agromedia.rs децембар 2018.

Ракија и намаз од органске шљиве – Квалитет висок, а цена ниска

На обронцима Повлена, Медведника, делом Маљена, Соколских планина и Влашића већ пет година сазрева шљива гајена по органским принципима. Чедомир Ђурђевић из Рађевог села гаји је уз минималну употребу пестицида и хемијских препарата, како каже као што је радио и његов деда у винограду и воћњаку. Од плавог камена прави бордовску чорбу за сузбијање пламенице а сумпорне препарате користи за пепелницу. Када је почео 2014. године под овим воћем било је 60 хектара, сада је 30 хектара и „питање је да ли ће одржати ту производњу“.

„Поред сопствених засада то је углавном уговорена производња и реч је о старијим шљивицима у којима ће бити мање штете ако нема хемијске заштите, јер уколико четири до пет година није било интензивне заштите стабла почињу да пропадају, па је штета то радити у младим воћњацима. То су пре свега аутохтоне сорте шљиве „доросавка“, „црвена ранка“, „метлаш“, „пошарка“, „пожегача“. У овој производњи приноси у односу на конвенционални начин су за око 30 одсто мањи. Принос се по стаблу креће од 15 до 20 килограма, а у родним годинама и до 25 килограма. Квалитет овог рода је лошији од оног који је интензивно штићен хемијским средствима, али ми то у преради превазиђемо“, каже Чедомир Ђурђевић, по струци технолог који се уз воћарску бави и сточарском производњом „јер ниједне производње нема без сточарства“. Одгаја стадо оваца сјеничке праменке сертификовано по принципима органске производње.

Плаве плодове прерађује у ракију а од прошле године од њих справља и органски намаз без шећера и адитива, са мало суве материје. Сви производи су добро оцењени и од стране потрошача, а награђени су медаљама и дипломама, али то каже Ђурђевић није довољно јер тешко може да их пласира на тржиште. На овогодишњем четвртом Међународном фестивалу традиције и природе „Жестивал“ одржаном у Ужицу ракија од шљиве и траварица награђене су златним медаљама, док се са 13. Сајма етно хране и пића у Београду вратио са три дипломе за клековачу и траварицу, органску ракију од шљиве и воћни намаз од органске шљиве. Литар органске ракије на велико је 1.400 динара а у трговинама око 2.000 док је теглица намаза на велико 140 динара.

„Органски намаз смо произвели у сарадњи са једним професором са Технолошког факултета у Београду. То је производ од чисте шљиве. Није га проблем произвести али је тешко наћи тржиште. Узорке сам слао и у Чешку, Словачку, Немачку, Аустрију, Словенију али и поред Споразума о стабилизацији и придруживању ми наилазимо на баријере које су ван тог споразума и које ми не можемо да превазиђемо. Иначе укупна производња 2012. године износила је скоро 50.000 литара, а ове године само смо одржали статус засада органске производње а нисам прерадио ни један килограм органске шљиве, све је продато као конвенционална. Разлог није био у томе што нисмо хтели да радимо већ нема тржишта или смо прескупи у односу на увозне“, прича наш саговорник, иначе васник фирме „Еко технологy“, и додаје да се произвођачи органских производа суочавају са неколико проблема које сами тешко могу да превазиђу.

„У односу на земље у окружењу ова производња у Србији је знатно скупља. Овај производ скупљи је од оног произведеног на коневенционалан начин а опет скупљи од органског из увоза. Нама су конкуренција произвођачи из Бугарске јер они имају веће субвенције и не плаћају сертификацију, јер држава издаје сертификате. Ја плаћам двоструко: сертификацију биљне производње и прераду. Долазимо до тога да сам ја по јединици производа скупљи за 50 евро центи до једног евра. Ове године издаци су мало мањи из разлога што само плаћам одржавање система што је 600 до 700 евра а када сертификујем и производњу тада цифра достиже и 2.500 евра. То је велика ставка. Ми не можемо да дођемо ни до купаца јер постоји баријера између мене као произвођача из Ваљева и на пример купца у Београду. Када ме питају где могу да купе ове производе ја не знам шта да им кажем јер се продају у само две радње. Неће нико да пређе са једне на другу страну Београда да купи један производ а Ваљево нема тржиште за ове производе. Са друге стране ми не можемо да уђемо у велике трговинске ланце који су прескупи“, наводи Ђурђевић.

Према његовим речима многи произвођачи одустају и почињу да увозе органске производе. Каже да су у повољнијем положају они који само раде примарну производњу и ту робу продају на пијаци.

„А на пијаци ово не смем да продајем јер имам регистровану фирму. А и људи који своју робу сада продају на пијаци у једном моменту ће то превазићи јер ће имати потребу да прерађују. Не знам где је решење једино ако нам држава не омогући бесплатну сертификацију и добијање ознаке географског порекла. Уз то би градови у региону Западне Србије Ваљево, Шабац, Ужице па и до Пријепоља уз Регионалне коморе могли да нам нађу спонзоре и заједно финансирају закуп простора у Београду где би изложили наше производе. Нико од нас појединачно не може да закупи локал у Београду јер смо мали произвођачи и за нас је то прескупо. Тај проблем је на неки начин решила Комора Шумадије и град Крагујевац који су у центру Београда закупили простор и омогућили да око двадесетак произвођача органске хране са тог подручја изложе своју робу. 2019. година је преломна, јер и ја и људи који су остали у систему органске производње, ако не успемо нешто значајније да преокренемо вероватно ћемо изаћи из тог система. Али мислим да је то штета“, сматра Чедомир Ђурђевић.

Ђурђевић наводи да треба радити и на сортименту јер постојећи „није прилагођен овој производњи“. Мишљења је и да новац од субвенција треба усмерити у рад Института који би се бавили селекцијом нових сората.

Аутор: Дејан Давидовић

Објављено на блогу rakija-uglavnom.blogspot.com март 2015.

Чедомир Ђурђевић – борац за очување српске Pruni domesticae

Када смо прелиставали списак излагача децембарског Ракија феста, пре него што ћемо се појавити на њему, није било никаквих изненађења за екипу ракијских ултраша која стоји иза овог блога. Све су то, већином, биле врло квалитетне дестилерије чије смо ракије пробали, рецензирали, препоручили и које су одавно део асортимана на свим догађајима где Ракија, углавном предлаже мену.

Једина непознаница била је дестилерија Савићевић из Ивањице, и стварно, тај штанд је учинио вече посебним. Ово није рецензија, ово је најава, и то не било каква, већ најава за две врхунске шљиве које би требало да угледају светло дана ове године. Обе су дело истог мајстора, Чедомира Ђурђевића-Чеде, технолога из Рађевог села поред Ваљева. Господин Чеда је дугогодишњи борац за очување шљиве Пожегаче у ваљевском крају, озбиљан је познавалац ракије, а ове године обогатиће ракијску сцену Србије са две врхунске шљивовице. Једна сазрева у подруму дестилерије Савићевић и по свему судећи биће права ракијска бомба, док друга излази под Чедином личном етикетом Еко Технологy. Последњу смо пробали на поменутом Ракија фесту, а и у облику пробног узорка који смо љубазношћу власника и технолога, добили. Узорак је јачине 48 процената алкохола и од 2011. године лежи у храстовим бурадима од 500 литара.

Боја: светло жута боја, са благо зеленкастом нијансом. Бистрина одлична.
Мирис: Мирис карактеристичан за Пожегачу једноставно плени, ни прејак ни преслаб, слаткасто кисео, подсећа на рано лето, ванила, у траговима каранфилић, црвени грејп. Ако постоји неки еквивалент за типичност ракије онда је то ова ракија, немогуће је побркати њен мирис и укус са ракијом од друге шљиве.
Укус: Врхунски избалансиран укус, на почетку домаћи кестен, па марципан и мока. На сасвим солидном финишу, у ретроназалном делу укуса, бела чоколада и пекмез, од шљива наравно. У траговима анис и зелени бибер.
Закључак: Изванредна ракија, на дегустацијама и мастер класовима може да се користи као типична ракија од Пожегаче, идеални тип како би рекао Макс Вебер. Што је јако битно, може да се попије доста, пријатан осећај приликом конзумирања се развија кумулативно, јако слично као код сингле малт вискија. Једва чекамо ову ракију, када се појави биће чак и мало старија, тако да имамо озбиљног кандидата за шампиона Блога. Такође, много очекујемо и од њене сестре из подрума Савићевић.